Poremećaj pažnje kod dece iskustva

Poremećaj pažnje kod pacijenta izaziva poteškoće sa usredsređenošću, koncentracijom ili sa sposobnošću da održi pažnju na određenim aktivnostima, i najčešće se javlja još tokom detinjstva zajedno sa izraženom hiperaktivnošću, zbog čega se naziva ADHD (attention-deficit hyperactivity disorder). Poremećaj pažnje kod dece je jedan od najčešće dijagnostikovanih neurorazvojnih poremećaja, koji se javlja kod oko 5% - 7% dece u razvijenim zemljama, i dva do tri puta češće se javlja kod dečaka. Smatra se da se simptomi ADHD-a javljaju pre dvanaeste godine, a mogu početi da se uočavaju još od treće godine detetovog života. Zbog tako učestale pojave poremećaja pažnje kod dece, roditelji često diskutuju na forumima sumnjajući na ovo stanje kod njihovog deteta. Međutim, nije svaki problem sa pažnjom deteta i hiperaktivnost ADHD, a postoje i razlike u simptomima i ponašanju dece sa poremećajem pažnje.

Simptomi poremećaja pažnje kod dece

Simptomi poremećaja pažnje mogu biti blagi, umereni i teški. Roditelji čija deca imaju dijagnostikovan poremećaj pažnje navode da su simptomi koje su primećivali i naveli ih da dođu do ove dijagnoze poteškoće sa usredsređenošću i održavanjem pažnje, hiperaktivnost i problemi sa kontrolisanjem emocija. Istraživanja su pokazala da je kašnjenje u govoru kod dece jedan od najranijih znakova otkrivanja poremećaja pažnje kasnije tokom detinjstva. Roditelji svoju decu sa ADHD-om opisuju kao veoma kreativne i inteligentne, ističući da stvari koje ih zanimaju nauče veoma lako, dok im je za stvari koje ih ne interesuju da uče potrebno mnogo više vremena. Određen broj roditelja navodi i da su primetili potpunu fokusiranost svoje dece kada rade nešto što ih veoma zanima, a to je takozvani hiperfokus koji se može javljati u okviru ADHD.

Problemi sa pažnjom se javljaju u vidu poteškoća u praćenju i slušanju druge osobe dok priča, nemogućnosti završavanja školskih zadataka zbog dosade koja se brzo javlja, nedovoljne koncentracije na času, zaboravnosti, odsutnosti i čestog gubljenja stvari. Hiperaktivnost se razlikuje kod starije i mlađe dece, ali se generalno ogleda u nemogućnosti za mirovanjem na jednom mestu, preteranim pričanjem i potrebom za bučnošću. Impulsivnost je normalna pojava kod male dece pa se pažnja obraća kada se impulsivnost javi kod starije dece, a sumnja se na nju kada dete često upada u reč, burno reaguje, teško kontroliše emocije i nema strpljenja. Određen broj roditelja na forumima navodi i da je u nekoliko navrata došlo do sukoba njihovog deteta sa drugom decom, jer ako im nešto nije po volji obično jako lako planu.

Naučnici još uvek ne znaju tačan uzrok poremećaja pažnje kod dece, ali se veruje da može biti povezan sa kombinacijom faktora gde najveću ulogu igra genetika, budući da su šanse da dete razvije ADHD za 50% veće ako jedan roditelj ima ovu dijagnozu. Biohemijski faktori, poput abnormalnosti sa hemikalijama koje se stvaraju u mozgu (dopamin i norepinefrin), takođe mogu da utiču na razvoj poremećaja pažnje kod dece. Pored toga, porodična i šira životna sredina prdestavljaju bitne faktore,  poput stresa u porodici ili loših školskih uslova, igraju ulogu u razvoju poremećaja pažnje. Neretko se na forumima javljaju i roditelji koji su tek u kasnijim godinama došli do saznanja da imaju poremećaj pažnje pa žele da to isprave i na vreme odreaguju kod svoje dece.

Poremećaj pažnje kod dece koji se ne kontroliše može dovesti do određenih komplikacija koje podrazumevaju poteškoće u učenju i akademskim postignućima, probleme sa socijalizacijom, kao i manjak samopouzdanja i samopoštovanja. Ono što se vrlo često javi kod dece sa ADHD-om tokom kasnijih godina jesu stanja poput anksioznosti ili depresije, kao i problemi sa agresivnošću koja nije suzbijena na vreme. Kada se poremećaj pažnje adekvatno tretira, mnoge od ovih komplikacija se mogu sprečiti ili umanjiti.

Dijagnostikovanje poremećaja pažnje kod dece

ADHD se može svrstati u tri tipa, a da bi se uspostavila dijagnoza potrebno je da dete ima najmanje šest simptoma nepažnje i/ili šest simptoma hiperaktivnosti/impulsivnosti, potrebno je da ti simptomi traju minimum šest meseci i da se pojavljuju u dva okruženja što su obično kuća i škola/vrtić. Takođe, kako bi se utvrdilo da dete ima poremećaj pažnje treba da se ustanovi da detetovo ponašanje nije povezano sa detetovim uzrastom i da ti simptomi utiču na uspeh u školi i socijalne sposobnosti. Prvi tip je pretežno hiperaktivno-impulsivni tip gde dominiraju simptomi hiperaktivnosti/impulsivnosti, pa deca obično imaju problema u socijalizaciji sa vršnjacima i odraslima, a nemaju tolikih problema tokom školovanja. Drugi tip je pretežno poremećaj pažnje gde se u većoj meri javljaju simptomi nepažnje, pa dete ne postiže uspeh u školi koji je očekivan u skladu sa kapacitetima. Treći tip je kombinovani tip gde se otprilike podjednako javljaju simptomi hiperaktivnosti/impulsivnosti i nepažnje, pa se problemi javljaju i sa socijalizacijom i sa školskim uspehom.

Dijagnostika poremećaja pažnje je važna jer određuje način lečenja i pomaže deci da uspešno funkcionišu u svakodnevnom životu i ADHD se dijagnostikuje od strane stručnog lica, obično psihijatra ili pedijatra, na osnovu simptoma i ponašanja koje se prijavljuju od strane roditelja, učitelja ili drugih bliskih osoba. Prilikom dijagnostike, lekar će obaviti detaljan pregled, osvrćući se na detetov razvoj, kao i fizički pregled. Roditelji i učitelji ili vaspitači bi trebalo da kažu šta su uočili u ponašanju deteta u različitim situacijama i o tome kako se dete ponaša kod kuće i u školi ili vrtiću. Da bi se isključili drugi mogući uzroci simptoma, lekar može da preporuči dodatne testove, poput testova sluha ili vida, ili da pregleda druga moguća medicinska stanja koja mogu da uzrokuju slične simptome. Najčešće deca školskog uzrasta budu testirana za poremećaj pažnje, ali se on može ustanoviti i ranije.

Tretman poremećaja pažnje kod dece

Poremećaj pažnje kod dece sa hiperaktivnošću (ADHD) se ne može izlečiti, ali se može vrlo uspešno ublažiti i kontrolisati, prvenstveno radom sa detetom kako bi ono naučilo da kontroliše ovo stanje, dok se pomoću lekova mogu ublažiti određeni simptomi koji se javljaju. Lekovi utiču na hemikalije u mozgu koje su zadužene za pažnju i koncentraciju, i koriste se da bi se smanjila hiperaktivnost i impulsivnost, ali se moraju uzimati pod nadzorom lekara jer mogu imati neželjena dejstva. Mnogi roditelji ispoljavaju strah od davanja lekova svojoj deci zbog straha od zavisnosti, međutim iskustva pacijenata koji su godinama na terapiji za ADHD u velikoj većini ukazuju da se zavisnost ne javlja i ti pacijenti ističu da se osećaju znatno bolje koristeći lekove jer im misli ne lutaju, uspevaju da kontrolišu svoje emocije i koncentrisani su dovoljno da mogu sve da prate u skladu sa svojim vršnjacima, a takođe se osećaju i mnogo sigurnije u sebe. Ipak, neki neželjeni efekti lekova koji mogu da se jave su glavobolja, mučnina, povraćanje, drhtavica, promene raspoloženja, gubitak telesne težine, a kod starije dece kod koje je došlo do razvitka dperesije neki medikamenti mogu dovesti do pogoršanja tog stanja. Pored lečenja, važno je da deca sa ADHD-om imaju podršku i razumevanje od strane porodice, prijatelja i školskih stručnjaka. Pomoć u organizaciji i planiranju aktivnosti i podrška u učenju i razvoju sposobnosti koncentracije mogu da pomognu deci da uspešno funkcionišu u svakodnevnom životu.

Roditelji prema iskustvima sa svojom decom koja imaju poremećaj pažnje, savetuju da dete bude što više fizički aktivno, da ishrana bude izbalansirana, a takođe je veoma važno da dete ima zdrav i kvalitetan san, jer se pokazalo da deca koja imaju poremećaj pažnje imaju probleme sa spavanjem. Pored toga, važno je da detetova soba ima što manje detalja i da bude logički organizovana kako bi sve uvek bilo uredno i dostupno detetu. Postoje brojne terapije koje mogu pomoći u ublažavanju ADHD-a, kao što je bihejvioralna terapija koja se najviše bavi socijalizacijom dece, theraplay odnosno terapija igrom koja radi na tome da se dete oseća voljeno i prihvaćeno pre svega od strane roditelja, kao i individualna psihoterapija gde se radi na samopouzdanju i samopoštovanju deteta. Brojna iskustva pokazuju da su ovi vidovi terapija značajno pomogli deci u borbi sa poremećajem pažnje i hiperaktivnosti.

Poremećaj pažnje kod dece - simptomi:

• Poteškoće sa održavanjem pažnje
• Poteškoće sa slušanjem i praćenjem razgovora
• Slabi rezultati u školi uprkos kapacitetima deteta
• Hiperfokus
• Zaboravnost
• Preterana hiperaktivnost
• Poteškoće sa kontrolisanjem emocija
• Impulsivnost

Poremećaj pažnje kod dece - lečenje:

• Medikamentozna terapija
• Bihejvioralna terapija
• Theraplay
• Psihoterapija

FAQ / NAJČEŠĆA PITANJA NA TEMU POREMEĆAJA PAŽNJE KOD DECE

Šta je poremećaj pažnje kod dece?

Poremećaj pažnje kod dece se karakteriše nesposobnošću da se održi pažnja ili koncentracija na određenu aktivnost ili zadatak. To može da dovede do poteškoća u učenju i ponašanju.

Koje su vrste poremećaja pažnje kod dece?

Postoje dve glavne vrste poremećaja pažnje kod dece: poremećaj sa hiperaktivnošću i poremećaj pažnje bez hiperaktivnosti. Poremećaj sa hiperaktivnošću (hiperkinetički poremećaj) se karakteriše hiperaktivnošću, nemirom i nesposobnošću da se održi pažnja. Poremećaj pažnje bez hiperaktivnosti se karakteriše teškoćama u održavanju pažnje, ali bez hiperaktivnosti.

Koji su simptomi poremećaja pažnje kod dece?

Simptomi poremećaja pažnje kod dece mogu da uključuju: nemogućnost da se održi pažnja na zadatku ili aktivnosti, nemogućnost da se zapamti informacije, teškoće u organizaciji aktivnosti, lako odvajanje pažnje, nemir i hiperaktivnost (kod hiperkinetičkog poremećaja).

Kako se dijagnostikuje poremećaj pažnje kod dece?

Poremećaj pažnje kod dece se dijagnostikuje obično kroz razgovor sa roditeljima, učiteljima i detetom, kao i kroz različite testove pažnje i koncentracije. Dijagnoza se postavlja u skladu sa simptomima i ponašanjem deteta u različitim situacijama.

Kako se leči poremećaj pažnje kod dece?

Lečenje poremećaja pažnje kod dece pre svega podrazumeva veoma posvećen rad sa detetom, a po potrebi se mogu uključiti i medikamenti radi kontrolisanja određenih simptoma.