Praćenje mobilnog telefona iskustva

Interesovanje za praćenje mobilnog telefona je veliko i na forumima se može pratiti od momenta kada su telefoni dobili GPS mogućnosti (oko 2010). Najčešći motivi su partnerski odnosi, gde jedna strana sumnja na prevaru ili laži o kretanju. Roditelji često žele da znaju gde im je dete, posebno tinejdžeri koji počinju da se kreću samostalno, izlaze noću ili putuju bez nadzora. Tu su i starije osobe sa problemima pamćenja, demencijom ili dezorijentacijom, kada je praćenje pitanje bezbednosti. U poslovnom okruženju, praćenje je tipično za službene telefone, kada poslodavac želi uvid u kretanje zaposlenih tokom radnog vremena. U diskusijama srećemo i ekstremnije motivacije za praćenje: starateljstvo nad decom, imovinske sporove, sumnje na ucenu, pa čak i situacije koje deluju relativno paranoično, a nekada i sasvim paranoično (BIA me prisluškuje).

Važno je razlikovati legalne i vidljive načine praćenja od onih skrivenih. Najjednostavniji i najčešće korišćen oblik je deljenje lokacije uz znanje obe strane. To može biti porodično deljenje lokacije, deljenje u realnom vremenu ili privremeno praćenje tokom puta. Primer je deljenje lokacije kroz Google Maps ili slične servise, gde korisnik eksplicitno mora da uključi opciju, vidi ko ima pristup i može je u svakom trenutku isključiti. Ovakav način je tehnički pouzdan, koristi GPS, Wi-Fi i mobilnu mrežu, ali nije tajan – svaka osoba koja zna gde da pogleda može videti da je lokacija podeljena.

U ponudi su i plaćene aplikacije za praćenje koje pokušavaju da rade u pozadini i da budu neprimetne, i za njih je interesovanje najveće. Tipične aplikacije, kao što su mSpy ili uMobix, koštaju 10–15 evra mesečno i imaju brojne mogućnosti, kao što je pregled obrisanih poruka i četova na društvenim mrežama, čak i trigerovanje na određene ključne reči. Njihov rad se oslanja na stalni pristup sistemskim dozvolama, što znači da moraju biti instalirane uz fizički pristup telefonu. Na Android uređajima to je tehnički lakše, dok je na iPhone uređajima ograničenije i često zahteva kompromitovanje sistema ili korišćenje cloud pristupa. Sa pravne strane, u Srbiji je tajno praćenje tuđeg telefona bez saglasnosti protivzakonito u većini situacija. Neovlašćeno prikupljanje podataka, praćenje kretanja i nadzor komunikacije mogu dovesti do krivične odgovornosti. U radnom pravu, poslodavac može pratiti službeni telefon ili vozilo samo ako je zaposleni unapred obavešten i ako je to jasno regulisano pravilnikom. Tajno instaliranje softvera bez znanja zaposlenog može biti osnov za tužbu.

Bez poznavanja šifre, PIN-a ili biometrije telefona, instalacija ozbiljne aplikacije za praćenje je u praksi vrlo ograničena. Stiče se utisak da neki učesnici rasprava veruju da je dovoljno „znati broj telefona“ ili poslati neki link da bi telefon bio praćen. U realnosti, većina softvera koji ima stvarne mogućnosti zahteva fizički pristup uređaju i znanje šifre. Postoje izuzeci kada posedovanje telefona nije neophodno, pre svega pristup cloud nalozima, poput Google ili Apple naloga, gde se deo podataka sinhronizuje automatski. Ako neko ima pristup tim nalozima, može doći do lokacije, bekapa ili istorije aktivnosti, ali to već izlazi iz okvira praćenja telefona u striktnom smislu.

Za osobe koje sumnjaju da imaju neku vrstu aplikacije za praćenje na telefonu, problem je što takav softver retko izgleda kao nešto očigledno. Najjednostavniji oblici nadzora mogu se pojaviti kao obična aplikacija sa generičkim imenom, dok naprednije varijante pokušavaju da se utope među sistemske procese. Ipak, čak i tada ostavljaju tragove. Najčešći su neuobičajena potrošnja baterije, stalna aktivnost GPS-a, povećan prenos podataka ili primetno zagrevanje uređaja bez jasnog razloga. Nijedan od ovih znakova sam po sebi nije dokaz, ali kombinacija više njih može biti signal da nešto nije u redu.

Korisnici koji su želeli da sakriju svoje četove od aplikacija za špijuniranje navode da je to relativno lako, posebno na Android uređajima. Mnogi brendovi nude mogućnost da se napravi zaseban, izolovan prostor na telefonu, suštinski virtuelna mašina. Rešenja poput Second Space na Xiaomi uređajima ili Secure Folder na Samsung telefonima funkcionišu kao odvojeni kontejneri unutar istog uređaja, sa sopstvenim aplikacijama, podacima i autentifikacijom. U tom prostoru poruke, pozivi i aplikacije fizički se nalaze u drugom delu memorije, pa ih većina softvera za nadzor uopšte ne vidi. Sličan efekat ima i komunikacija kroz internet browser, posebno u inkognito režimu. Četovanje preko web verzija servisa, bez instalirane aplikacije, ostavlja znatno manje tragova na samom telefonu. Kada je reč o samom praćenju lokacije, situacija je drugačija. Tu ne postoji jednako jednostavno i univerzalno rešenje. Isključivanje lokacije ili GPS-a je očigledno i lako uočljivo, pa retko pomaže u realnim situacijama. Ipak, u diskusijama na forumima često se pominju aplikacije koje omogućavaju privremeno prikazivanje lažne ili modifikovane lokacije, takozvani mock location alati.

U prodaji su aplikacije koje tvrde da mogu da otkriju špijunski softver. Njihova uloga je ograničena: mogu prepoznati poznate obrasce i već identifikovane alate, ali ne mogu garantovati otkrivanje svega. Mnogi korisnici navode da im te aplikacije nisu našle nikakav softver, a da su kasnije saznali da su ipak bili praćeni. Servisi telefona takođe mogu izvršiti proveru, ali oni koji su tražili pomoć servisa navode da sve zavisi od spremnosti radnika da pomogne i njegovog znanja – nekada su od velike pomoći, a nekada ne. Često se postavlja pitanje da li je moguće prevaritiaplikaciju za praćenje ako osoba sumnja da je ima, makar privremeno. Manji broj učesnika u raspravama koji navode da imaju iskustva sa aplikacijama za praćenje navode da isključivanje lokacije ili korišćenje režima uštede energije mogu prekinuti prikupljanje podataka.

Naprednije aplikacije za praćenje pokušavaju da se integrišu dublje u sistem, nekad i kroz komponente koje korisnik retko proverava. One su znatno ređe nego što se misli, jer su skupe, tehnički zahtevne i često predmet zloupotrebe u vrlo specifičnim situacijama. Njihovo otkrivanje je teže, ali se one u realnosti i koriste znatno ređe. Njih mogu otkriti samo eksperti iz branše, kao što je SHARE fondacija, međutim pitanje je koliko takve nevladine organizacije koje se bave privatnošću podataka mogu da odgovore na svaki individualni zahtev.

Razlike između Android i iPhone platformi, kada je praćenje u pitanju, nisu male. Android uređaji nude više slobode korisniku, tako da je lakše instalirati softver za praćenje. iPhone je restriktivniji, ali to ne znači da je imun. Kod iPhone uređaja rizik se često ne nalazi u samom telefonu, već u nalozima povezanim sa njim. Vlasnici koji su se opekli priznaju da sami nisu proveravali ko ima pristup njihovom Apple ID-ju, te da su zbog toga bili veoma lako praćeni.