Donacija jajnih ćelija

Donacija jajnih ćelija u Srbiji postoji kao zakonski uređena opcija u okviru biomedicinski potpomognute oplodnje. Zakon uređuje postupke, uslove i nadzor, a država je 2019. godine javno objavila informacije o Banci reproduktivnih ćelija, tkiva i embriona i načinu rada programa. Od tog momenta došlo je do eksplozije interesovanja na internetu za ovu temu, jer su ranije samo imućniji parovi koristili mogućnosti koje daju donirane jajne ćelije. Po našem zakonu, donacija jajnih ćelija je definisana kao dobrovoljna i anonimna, a zabranjena je trgovina i sticanje imovinske ili druge koristi po osnovu doniranja.

Donor jajnih ćelija može biti žena starosti od 21 do 34 godine, a donor spermatozoida muškarac do 40 godina. Testiranje počinje razgovorom i upitnikom o bolestima, navikama i prethodnim lečenjima, zatim slede fizikalni pregled, psihološka procena i procena ovarijalne rezerve kod žena. Obavezne su i laboratorijske analize, kao i infektivni skrining. Iako donator može dobiti refundaciju nekih troškova, reč je o dobrovoljnom angažmanu za koji se ne dobija novac. Malo je direktnih iskustava donatora, da bi se znalo kako tačno proces izgleda iz njihove perspektive. 

Tajnost se čuva kroz anonimnost donora i režim pristupa podacima. Par koji prima donirane ćelije ne dobija identitet donora. Zakon predviđa mogućnost da dete začeto iz doniranih ćelija, nakon 15. godine, može dobiti podatke o donoru koji su medicinski značajni, na primer za procenu rizika od bolesti, ali ne i identitet. Kada je reč i primaocima, žena ne seme biti starija od 45 godina i par ne sme imati zajedničko dete. Mnogi parovi pisali su da su razmišljali da li da ne prijave zajedničko dete ako je rođeno vanbračno a želeli su drugo, jer su saznali da bi u tom slučaju mogli da budu krivično gonjeni. 

Bezbednost postupka u najvećoj meri se razlikuje za donora i za primaoca. Za donorku je najveći medicinski rizik preteran odgovor na stimulaciju, poznat kao OHSS, zbog čega klinike danas ciljaju protokole koji taj rizik smanjuju i pažljivo prate donora. Za primaoca, najvažniji rizici su vezani za trudnoću u kasnijim godinama, poput povišenog krvnog pritiska, poremećaja šećera i kardiovaskularnih rizika, što je više pitanje opšteg zdravstvenog stanja nego same činjenice da je u pitanju donacija jajnih ćelija. Međutim, po iskustvima koja se mogu pročitati, osobe koje žele decu ne brinu previše o rizicima. 

Šanse za dobijanje deteta korišćenjem doniranih jajnih ćelija

Okvirne procene su da oko 30% embrio-transfera rezultira rođenjem deteta. Mnogi transferi ne dovode do trudnoće jer se ne oplodi svaka jajna ćelija. Često se samo deo dobijenih ćelija uspešno oplodi, zbog čega se u jednom donorskog ciklusu obično radi sa više jajnih ćelija. Od oplođenih jajnih ćelija, deo embriona prestane da se razvija pre petog dana, što nije neobično čak ni kod mladih donorki.

Embrioni nastaju u laboratoriji. Nakon što se od donorke uzmu jajne ćelije, one se istog dana spajaju sa spermatozoidima u kontrolisanim laboratorijskim uslovima. To se radi na dva načina: ili se jajne ćelije stave u posudu sa spermatozoidima i čeka se da dođe do oplodnje, ili se primeni ICSI metoda, gde se jedna spermatozoida direktno ubacuje u jednu jajnu ćeliju. Ako do oplodnje dođe, jajna ćelija postaje zigot i počinje da se deli.

Jedan donorski ciklus ne znači jednu jedinu priliku za trudnoću. U jednom ciklusu donacije obično se dobije više jajnih ćelija, iz kojih se može razviti više embriona. Ne koriste se svi embrioni odjednom, već se najčešće prenose jedan po jedan. Ako se tokom tog ciklusa dobije više kvalitetnih embriona, oni koji se ne prenesu odmah zamrzavaju se i mogu se koristiti kasnije. Svaki sledeći transfer zamrznutog embriona predstavlja novu, samostalnu šansu za trudnoću, bez ponavljanja celog postupka donacije. Šansa od oko 30% odnosi se na jedan embrio-transfer, dok ukupan broj pokušaja može biti veći.

Ako do trudnoće ne dođe, to je najčešće posledica stanja materice ili drugih faktora na strani primaoca. Godine primaoca same po sebi nisu prepreka, već skup promena koje se kod nekih žena sporije, a kod nekih brže akumuliraju sa godinama. Kod potpuno zdravih, mladih žena, vantelesna oplodnja je uspešna u preko 50% slučajeva. Lekari primenjuju različite postupke kako bi povećali šanse da se embrion uspešno implantira i nastavi razvoj u materici. Upravo ti postupci često razlikuju prosečne od vrhunskih klinika, ali čak ni najiskusnije klinike ne mogu uvek da prevaziđu sistemske probleme. Problem može biti i kvalitet sperme. U tim slučajevima, postupak se ponekad prekida ili se razmatraju druge opcije, jer većina parova ne želi istovremeno i doniranu spermu i doniranu jajnu ćeliju.

Genetski, dete će biti potomak donorke i muškarca čija je sperma korišćena. Sa biološke tačke gledišta, ne postoji razlika između ove situacije i one u kojoj bi druga žena iznela trudnoću sa istim muškarcem. Po domaćim zakonima, dete uvek pripada ženi koja ga je rodila, bez obzira na genetsko poreklo, i zato takve praksa, u kojoj druga žena rađa dete i onda ga određeni par usvaja, u domaćoj praksi nisu moguće, jer pravno ne postoji mogućnost.