Vantelesna oplodnja iskustva

Vantelesna oplodnja (VTO) je najčešće korišćen metod asistirane reproduktivne tehnologije (ART) koje predstavljaju skup medicinskih metoda za lečenje fertiliteta. Budući da su problemi sa sterilitetom žena i muškaraca sve češći iz mnogobrojnih razloga, parovi koji žele da dobiju decu nakon brojnih neuspešnih pokušaja da to i ostvare prirodnim putem, odlučuju se na vantelesnu oplodnju koja je dosadašnja najuspešnija metoda lečenja neplodnosti. Subfertilitet muškaraca prednjači među uzrocima neplodnosti. Iskustva parova vezana za vantelesnu oplodnju se vrlo razlikuju.

Vrste vantelesne oplodnje

Ako žena ne zatrudni nakon godinu dana aktivnog pokušavanja, ili u periodu od šest meseci za žene starije od 35 godina, smatra se da postoji problem sa fertilitetom. Vantelesna oplodnja podrazumeva spajanje ženskih polnih ćelija sa muškim polnim ćelijama u laboratorijskim uslovima, a kada se razvije embrion, transferuje se nazad u matericu žene kako bi došlo do implantacije. Kod žena koje ne mogu postići VTO sa svojim ćelijama postoji mogućnost korišćenja donorskih jajnih ćelija. U situacijama kada je kvalitet spermatozoida partnera toliko loš da ne može da se postigne oplodnja ili postoje određene genetske predispozicije za koje par ne želi da rizikuje da se odraze na buduće dete, mogu se koristiti i donorski spermatozoidi.  Vantelesna oplodnja se može ostvariti na dva načina, prirodnim ciklusom ili stimulisanim ciklusom.

Parovi koji se odluče na VTO za oba načina moraju proći kroz nekoliko testova pre nego što se započne proces. Kod žena je pre svega neophodno uraditi vaginalni ultrazvučni pregled, a zatim i proveru rezerve jajnika, merenje vrednosti određenih polnih hormona putem krvi i briseve na određene bakterije. Iskustva žena ističu da može da se očekuje da će lekar tražiti dodatne analize koje podrazumevaju stanje hormona štitne žlezde Što se tiče muškaraca, vrši se analiza semene tečnosti (spermogram) kako bi se utvrdilo da li postoji potreba za intracitoplazmatskom injekcijom spermatozoida (ICSI). Osim toga, oba partnera se testiraju na HIV, hepatitis B, hepatitis C i sifilis.

Procedura stimulisanog ciklusa VTO

Ciklus stimulisane vantelesne oplodnje počinje supresijom jajnika, najčešće pomoću kontraceptivnih pilula, kako bi se sprečila prirodna pojava ovulacije. Supresija je potrebna jer tokom prirodne ovulacije, dolazi do rasta folikula, a jedan od njih postaje dominantan i sazreva, a cilj stimulisane VTO je da svi folikuli sazreju jednako, čime se dobija i više jajnih ćelija za oplođenje. Ova faza može trajati od jedne do četiri nedelje.

Nakon uspešne supresije jajnika počinje se sa stimulacijom jajnika korišćenjem određenih medikamenata u vidu injekcija koje pacijentkinje daju sebi u kućnim uslovima. Injekcije se daju u stomak i navodi se da nisu nimalo bolne jer je u pitanju vrlo tanka igla. Peti dan od početka stimulacije jajnika počinju redovnije posete kod lekara i tokom svake posete obavlja se ultrazvučni pregled kako bi se posmatrali folikuli i proverava nivo hormona estradiola u krvi, jer on utiče na rast folikula. Kada lekar smatra folikule dovoljno zrelim, ubrizgava se takozvana stop injekcija, odnosno humani horioni gonadotropin (hCG) koji inače stimuliše razvoj jajnih ćelija i njihovo oslobađanje nakon ovulacije.

Nakon 36 sati vrši se aspiracija jajnih ćelija iz folikula i istog dana se prikupljaju spermatozoidi od muškarca. Aspiracija jajnih ćelija se radi u kratkotrajnoj opštoj anesteziji, pomoću tankog katetera koji se kroz vaginu provlači do jajnika gde se prikupljaju jajne ćelije iz folikula. Većini žena ovaj korak deluje stresno, ali ističu da je potpuno bezbolno i da vrlo kratko traje, međutim simptomi se mogu javiti nakon aspiracije kao što su otečenost stomaka, blaži bolovi i tačkasto krvarenje, što je normalno. Prikupljene jajne ćelije se pregledaju kako bi lekar zaključio koje deluju najzdravije za spajanje sa spermatozoidima, a nakon spajanja u laboratorijskim uslovima, lekar embriolog prati koliko je jajnih ćelija oplođeno i kako se embrioni razvijaju. Prema iskustvima, često se oplodi veći broj jajnih ćelija, pa se neke koriste tokom embriotransfera, a ostale zamrzavaju za potencijalne potrebe naredne vantelesne oplodnje.

Tri do pet dana kasnije se embrion transferuje u matericu za koji je ponovo potrebna hormonska priprema, pa se estrogen i progesteron daju oralnim, intramuskularnim ili vaginalnim putem nekoliko dana. Obično se vrši embriotransfer jednog do dva embriona, a prema iskustvima pojedinih pacijentkinja, prema proceni lekara može se u matericu vratiti i više od dva embriona, ako lekar embriolog proceni da nisu svi embrioni jednako dobrog kvaliteta, pa je bolje vratiti više njih kako bi potencijalno jedan uspeo. Nakon otprilike 12 dana od embriotransfera, očekuje se da je došlo do implantacije embriona i proverava se nivo beta hCG-a u krvi. Važno je da se primeti dupliranje beta hCG-a na svakih 48h što ukazuje na pozitivan rezultat. Ako je rezultat pozitivan, posle par nedelja pacijentkinja dolazi na ultrazvučno utvrđivanje trudnoće. Savetuje se da žene ne rade testove na trudnoću iz urina jer mogu biti lažno negativni ili lažno pozitivni.

Kod većine žena se nakon transfera javljaju simptomi koji podsećaju na rane znake trudnoće i predmenstrualni sindrom (pms), jer ti simptomi inače umeju biti vrlo slični. Najčešće se navode bolovi u donjem delu stomaka, žiganje u predelu jajnika, bolovi u grudima i sitno, tačkasto krvarenje koje može ukazivati na implantacijsko krvarenje, ili s druge strane na početak ciklusa. Određen broj žena koje su ostale u drugom stanju nakon VTO navode da nisu imale nikakve simptome.

Kada je potrebno raditi ICSI ili mikrofertilizaciju, nakon aspiracije, svaki zdrav i pokretan spermatozoid se pojedničano uvodi u svaku zrelu jajnu ćeliju. ICSI se izvodi u situacijama kada su rezultati spermograma loši, odnosno postoji problem sa kvalitetom i brojem spermatozoida, ali se može raditi kada klasična VTO ne uspe.

Procedura prirodnog ciklusa VTO

Prirodni ciklus VTO podrazumeva oplodnju bez korišćenja stimulacije jajnika, odnosno hormonske terapije. Prirodni ciklus vantelesne oplodnje nosi sa sobom manje komplikacije nego stimulisan ciklus budući da se ne koristi hormonska terapija. Žene moraju ispunjavati određene kriterijume za primenu ove metode kao što su da su mlađe od 45 godina, da imaju redovne menstrualne cikluse, da je materica normalne građe i funkcionalnosti, da su jajovodi funkcionalni i da ne postoje druge medicinske kontraindikacije. Proces se sprovodi tako što se posmatra proces ovulacije gde organizam sam selektuje vodeći folikul čiji se rast i razvoj posmatraju putem ultrazvuka. Kada se folikul proceni kao dovoljno zreo, primenjuje se hCG koji je jedini vid medikacije u prirodnom ciklusu VTO i počinje se sa aspiracijom jajnih ćelija. Nakon toga se jajne ćelije, oociti, spajaju sa spermatozoidima partnera ili donora, i kada se razvije embrion vrši se embriotransfer, a nakon 10-14 dana proverava nivo beta hCG-a u krvi kako bi se potvrdila trudnoća.

Stimulisan ciklus VTO prednjači u tome što je njegovom pojavom postalo moguće vršiti embriotransfer više od jednog embriona što samim tim omogućava veće šanse za začećem. Za prirodni ciklus je često potrebno po više tretmana kako bi se postigla trudnoća, a . Statistički, stimulisana VTO češće uspeva iz prvog pokušaja nego prirodni ciklus VTO.Komplikacije nakon vantelesne oplodnje

Komplikacije VTO

Vantelesna oplodnja sa sobom nosi i određene komplikacije. Jedna od komplikvanijih i najčešćih komplikacija je preterana stimulacija, odnosno hiperstimulacija jajnika. Hiperstimulacija se dešava zbog lekova koji se daju tokom VTO kako bi se proizvodili folikuli, ali se kod hiperstimulacije događa da se proizvede previše folikula koji izazivaju otečenost i bolove u jajnicima, kao i pojavu tečnosti u abdomenu. Najčešće se javlja kao reakcija na injekciju hCG hormona. U većini slučajeva javlja se nakon aspiracije jajnih ćelija, ali se može javiti i kasnije. Ako je hiperstimulacija blaga, nije potrebno da se proces VTO prekine, a ako je komplikacija ozbiljnija onda se embrioni zamrzavaju i embriotransfer se odlaže. Određen broj žena koje su imale iskustva sa hiperstimulacijom i uspešno zatrudnele navode da su pravi simptomi hiperstimulacije krenuli da se javljaju tokom trudnoće kao što su otečenost stomaka i bolovi u jajnicima. Pacijentkinjama kojima se javi hiperstimulacija jajnika savetuje se umerena aktivnost, podizanje nogu tokom ležanja i izbegavanje bilo kakve intenzivne fizičke aktivnosti.

Još jedna od glavnijih komplikacija do kojih može doći je da VTO ne uspe zbog nemogućnosti embriotransfera. Neuspešno vraćanje embriona u matericu dešava se kada jajnici ne reaguju na hormonsku stimulaciju pa samim tim ne stvaraju folikule sa jajnim ćelijama, zbog nefunkcionalnosti jajnih ćelija ili spermatozoida zbog čega nije došlo do oplođenja ili je embrion lošeg kvaliteta i ne može se transferovati u matericu.

Budući da se u vantelesnoj oplodnji može uraditi embriotransfer više od jednog embriona, postoji rizik da dođe do blizanačkih ili višeplodnih trudnoća u slučaju da se veći broj embriona primi. Blizanačke trudnoće su vrlo česte sa VTO i prema istraživanjima ne nose ništa veće rizike nego prirodne blizanačke trudnoće, ali se one generalno smatraju visoko rizičnim. Višeplodne trudnoće s druge strane uvek mogu biti problematične i sa sobom nositi veće rizike.

Ono što je najteže za parove, a pre svega žene u procesu VTO jesu emotivne promene. Kada vantelesna oplodnja ne uspe to je razočaravajuća činjenica za sve parove. Na forumima žene navode da su imale i po nekoliko neuspešnih VTO i svaki neuspeh je bio težak i iscrpljujuć na svoj način. Parovi bi trebalo da se pripreme na opciju da VTO može da ne uspe iz brojnih razloga, ali da uvek postoji šansa za ponovnim pokušajem jer jedna ili nekoliko neostvarenih VTO trudnoća ne znače da se ona neće nikada dogoditi. Mnoge žene se javljaju koje iza sebe imaju sedam, osam i više neuspešnih oplodnji, nakon čega su ipak uspele da ostanu u drugom stanju. Pojedina iskustva svedoče i da su žene ostajale trudne prirodnim putem nakon neuspešne vantelesne oplodnje, kao i za situacije kad nakon uspešnog vantelesnog začeća žene ostaju prirodno trudne sa drugim, pa i trećim detetom. Neka nagađanja su da se organizam zbog hormonskih stimulacija koje se rade uokviru VTO pripremio za trudnoću, ili da je jedna stimulisana trudnoća regulisala sve procese u organizmu, ali još uvek ne postoje medicinski i naučni dokazi zbog čega se to dešava.

VANTELESNA OPLODNJA – PREDNOSTI 

• Najuspešnija metoda asistirane reproduktivne tehnologije
• Skoro svaki par može biti kandidat koji ima problem sa fertilitetom
• Pacijentkinje se mogu nekoliko puta podvrgnuti VTO 
• Dešava se da nakon VTO žene prirodno ostaju u drugom stanju 

VANTELESNA OPLODNJA – NEDOSTACI

• Nakon aspiracije se mogu javiti određene nuspojave
• Nekad je potrebno nekoliko ciklusa VTO kako bi trudnoća uspela
• Zbog hormonske terapije može doći do hiperstimulacije jajnika
• Mogu se javiti višeplodne trudnoće
• Može se desiti da VTO ne uspe